Svetlana je svoju ćerku htela da “uvali” KOMŠINICI: Jedan dan joj je pozvonila na vrata i nastao je HAOS
Kako je prepričala besna žena, ona je bila poprilično slobodna da svakodnevno dolazi na njena vrata
Jedna žena podelila je sa javnošću pomalo neprijatno iskustvo koje je doživela nakon što se preselila u novi kraj. Kako je opisala, odmah po njenom dolasku u novi dom, na vrata joj je pokucala komšinica sa kojom je kasnije ušla u sukob.
Kako je prepričala, žena po imenu Svetlana osećala se poprilično slobodno da svakodnevno dolazi na njena vrata.
Često mi se čini da vidim roditelje kojima su vlastita deca dosadila. Kao da su bili srećni onaj momenat kada su ih rodili i dok su imali bebe, ali kada su deca porasla i žele da se igraju sa njima, da im objašnjavaju stvari – nisu im više zanimljiva.
Evo, imam čak i primer iz neposredne blizine za ovo što sam još ranije primetila.
Naime, nedavno smo se preselili u novi stan koji smo kupili na kredit. Tražili smo naselje pogodno za porodice i malu decu i na sreću našli smo ga. U blizini je bio vrtić, škola, parkića u izobilju.
Bukvalno tog dana kada smo se uselili sa sve kutijama u stan, neko je pozvonio na naša vrata. Bila je to mlada žena, oko tridesetak godina.
– Zdravo, ja sam vaša komšinica. Zovem se Svetlana – rekla je veselim glasom i dok smo se rukovale, ona je nekako uspela da prođe pored mene i ugura se u stan.
– Vidim lepo ste sredili. Dobro još se niste rapakovali, ali ima vremena, ne žurite, sad ste svoj na svome. Reče mi muž da je čuo da ste vi kupili stan, da ga ne iznajmljujete.
I taman kada sam zaustila nešto da kažem, ona se obrati mom detetu:
– Jao što si slatka. Koliko godina imaš?
– Sedam – jedva izgovori moje dete zbunjeno.
– Sedam! – ciknu ona i doda:
– Pa kako sam srećna! Moja ćerka, Una ima šest godina! Divno ćete se slagati! Reći ću da dođe da se upoznate. Nadam se da ćemo se lepo družiti! Ostavljam vas sada da se odmorite!
Kada je izašla, i moja ćerka i ja smo se osećale kao da je preko nas prešao brzi voz. Stresla sam sa sebe neki jeziv osećaj i cikutavi glas komšinice i nastavila da nas raspakujem.
Sutradan sam otišla po ćerku u školu i čim sam ušla u kuću, neko je pozvonio na naša vrata. Bila je to Svetlana koja je sa sobom vodila Unu.
– Ćao komšinice! Evo, dovela sam da upoznate Unu. Čekamo vas ceo dan i nismo mogle više da se strpimo. Verujem da će se deca lepo slagati. Znam da sada raspakuješ stvari pa ti neću smetati, ostaviću Unu da se malo poigra. Ćao.
Kada se Svetlana okrenula i otišla, ja sam zbunjeno stajala još dobrih 5 minuta na vratima. Una je ušla i brzo našla zajednički jezik sa mojom ćerkom. Bilo mi je drago što je moje dete spremno za ovo poznanstvo i što bi da se igra.
Ostavila sam devojčice da se igraju, a ja nastavila da nas raspakujem. Kad je prošlo sat vremena i niko nije došao po Unu, stavila sam još jedno mesto za stolom da i to dete ruča. Nakon ručka, nikog nije bilo, pa su jele dezert, a zatim se opet igrale. Nakon tri sata od kako je Una došla kod nas, rekla sam ćerki da ćemo potražiti Uninu mamu da joj vratimo dete. Međutim, moja ćerka se lepo igrala i nije htela ni da čuje. Odlučim da ostavim Unu još malo u nadi da će neko doći po nju, ali badava.
U 21 h uveče, još niko nije dolazio po dete. Ja sam se zbunjeno zgledala sa mužem i odlučila da krenem sa Unom u njen stan. Otvorila nam je vesela Svetlana.
Pa, jesu li se lepo igrale devojčice! Jao prosto sam znala da će da se skapiraju odmah! Vidimo se sutra, ćao – rekla je i zatvorila vrata.
Sutradan, nakon mog posla i ćerkine škole, došle smo umorne kući. Nakon pet minuta Svetlana je zvonila i bukvalno gurnula Unu u naš hodnik.
-Jao, toliko je htela da se igra, da sam morala odmah da je dovedem . Probi mi mozak sa vama. Oduševljena je – s tim rečima se okrenula i krenula niz stepenice.
– Svetlana – pozvala sam je.
– Gde ste to krenuli? – upitala sam.
-Idem da skoknem do tržnog i prodavnice, da li ti treba nešto?
-Da, treba mi! Molim te uzmi svoje dete i vodi ga.
-Pa, pa, čekaj… Mislila sam da će da se igraju.
-Moja ćerka ima obaveza, treba i da se odmori posle škole, a kada bude htela da se igra sa Unom može da je pozove pa da izađu ispred zgrade. Rekla sam odlučno.
– Dobro, ok . Una, dušo, dođi. Ova teta ne dozvoljava da se igraš sa svojom novom najboljom drugaricom – rekla je Svetlana uvređeno i naglašeno, dok je Una plakala.
Verujte mi, nisam se osećala krivom. Nije mi bilo strašno sve to. Bilo mi je samo nezamislivo kako jedna žena svoje vlastito dete može da “gurne” u ruke nepoznatih ljudi i nestane.
Mogli smo mi biti neki bolesnici, zlostavljači, porodica narkomana – ona to nije mogla da zna, ali kao da je nije ni bilo briga. Njoj je odgovaralo da dete bukvalno “uvali” nekome dok se ona odmara.
Za mene je to bilo neprihvatljivo i nisam se ni malo razmišljala da li da joj to stavim do znanja.
Šta biste vi uradili da ste bili na mom mestu? Pišite nam u komentarima. (objektiv.rs)
