“U redu sam mama, i ja tebe volim”: Sin joj je ovo rekao, a onda se jednog jutra NIJE JAVIO na telefon
Potresno pismo očajne majke koja je ostala bez deteta
Majka koja je svog sina izgubila zbog heroina, napisala je potresno pismo koje želi da pročitaju svi roditelji.
Prenosimo ga u celosti:
– Ovo je Đankarlo. Imao je samo 19 godina. Preminuo je prošle nedelje u svom stanu od predoziranja heroinom.
Ja sam njegova majka. Ne želim da ulepšavam šta se dogodilo. Želim da ljudi budu svesni užasne istine o zavisnosti. Užasne istine o heroinu. Užasne istine da niko nije pošteđen. Heroin ne gleda jeste li mladi ili stari. Jeste li bogati ili siromašni. Ne gleda vašu boju kože. On ne mari. On je moj maleni dečak.
Ova užasna droga se može skrivati iza lepog lica. Đankarlo nije pokazivao nikakve znakove da ga je koristio. Nije se gubio, nije nestajao po nekoliko dana, nikada nije bio bezobrazan, niti je ikada povisio glas na mene, nikada nije krao od nas… činio se pomalo izolovan, ali, ne povuku li se svi tinejdžeri ponekad u sebe?
Deca umiru, a ljudi su previše uplašeni da bi bili iskreni u čituljama zbog društvene stigme. Kako je moguće da mogu na oglasima u ovom trenutku da potražim crep za krov, a da nađem heroin za prodaju? I met. Kako ja ovo mogu da znam, a policija ne? Zašto to nije na svim vestima?
Moj je sin bio čist deset meseci pa je imao posao. Imao je svoj stan. On i njegova devojka su bili jako ponosni zbog toga.
Saznali smo da koristi heroin. Odmah smo ga poslali na rehabilitaciju od 45 dana koja je koštala 45000 dolara. Tada smo ga poslali na još jednu rehabilitaciju u trajanju od 3 meseca, a tada u kuću za oporavak zavisnika u Mil Veli gde je bio još godinu dana.
Imao je 6-godišnjeg brata. Obećao mu je da će se probuditi na Božić kako bi išli zajedno da traže Deda mraza. On je bio moj najbolji prijatelj. Zadnje reči koje mi je rekao bile su:
– U redu sam mama, i ja tebe volim.
To je bilo u 22:20 u subotu. Uvek mi se javi na poziv. No u to nedeljno jutro nije. Tada sam znala.
Jedino kako mogu da objasnim ovu bol je da svaka ćelija u mom telu koja je stvorila mog sina doslovno gori od želje da ga ponovo dotaknem. To je fizička bol koju samo majka poznaje. Ona je u mojoj srži. Užasna želja da ga dotaknem i zagrlim.
Moj je suprug odveo Klajda na vožnju kako bi mu rekao šta se dogodilo. Rekao mu je:
– Znam da vidiš da nam u kuću dolazi mnogo ljudi i verovatno ne znaš zašto.
Klajd je rekao da ne zna.
Moj je suprug rekao:
– Đankarlo je imao nevidljivu bolest zbog koje je uzeo lekove koje lekar nije prepisao, a zbog njih se razboleo pa je preminuo i otišao u raj.
Nisam bila tamo, ali mi je suprug rekao da je moj sin tako vrisnuo te je ispustio zvuk koji nije dolazio od 6-godišnjeg deteta. Tada ga je doveo kući kroz zadnja vrata te je Klajd legao sa mnom u krevet, pokrio lice ćebetom i zaspao.
Đankarlo je sahranjen 7. januara. Kažu da je potrebno selo da se odgoji dete. Sada sam saznala da je potrebno selo da se sahrani dete.
Ne znam koje je rešenje, no moramo o ovome otvoreno da razgovaramo.
Molim vas da upotrebite priču mog sina. Molim vas pomozite mi da upozorim roditelje na stvarnost. Čak i u Napi. Molim vas pomozite drugim porodicama. Molim vas! To je sve što sada mogu učiniti. (objektiv.rs)
