ŽIVOT JOVANE JEREMIĆ NIJE BIO NIMALO LAK! Imala je velike CILJEVE, kupovala majice od 200 dinara, a sada može sebi SVE DA PRIUŠTI!
Voditeljka Jovana Jeremić poznata je kao neko ko uvek kaže šta misli, a svojim stajlingom u Jutarnjem programu privuče veliku pažnju.
Ipak njen život ranije nije bio tako bajkovih i glamurozan.
“Ja potičem iz porodice gde sam imala dovoljno za jedan običan život, nikad nije bilo tu nešto više da bih se ja razbacivala, ali uvek sam imala velike želje i ciljeve. U Ljigu sam završila gimnaziju, gde sam bila đak generacije. Imala sam i stipendiju, ali nikad neću zaboraviti kada sam došla u Beograd, stala ispred Pravnog fakulteta i rekla: Ja ću tebe pokoriti i ti ćeš jednog dana biti osvojen. Tako je i bilo, prošla sam prijemni upisala se na budžet”, rekla je Jovana svojevremeno i dodala:
“Te dane studenskog života neću zaboraviti. Bilo je dosta devojaka koje su upisale isti fakultet kao ja ali nisu učile, šetale su se samo kroz grad u Gučiju, Pradi i ostalim markama, a ja kada sam došla, nosila sam stvari koje uopšte nisu bile firmirane. Odeću sam kupovala kod Kineza – majice od 200 dinara, a sada ipak mogu sebi da prištim sve”.
“Ja sam imala svoj cilj u životu koji već sada ostvarujem, a to je da završim fakultet i da od svoje diplome, od svog uma i znanja, mogu sama sebi da kupim Guči i Pradu, a da ne moram da idem sa nekim starkeljom da bih to sve imala. Ja sam kao klinka volela da imam skupe stvari, a sada ih imam i sve mogu sebi da priuštim. Bilo je trenutaka kada sam učila po dvanaest sati u čitaonici. Izađem napolje posle tokog vremena i samo krenem da plačem jer vidim srećne i zaljubljene ljude oko sebe, a meni je u glavi samo da moram da naučim preko 1.000 strana i da položim ispit”
Sve bi mi bilo lakše da sam imala tu psihičku podršku, ali moji roditelji mi se nisu mešali i to je ok, jer su u meni probudili borca. Ali bilo mi je teško tokom četiri godine studija jer sam znala da moram biti na budžetu jer nemam novca i da moram sve da položim. To mi je bilo jako teško. Imala sam mnogo uspona i padova i milion puta sam se vraćala kući uplakana i pitala se: Da li sve ovo ima svrhe i da li sve ovo ima cenu, hoće li mi se sav ovaj trud isplatiti? Evo, sada kada razmišljam o tome plače mi se. Kada sam završila četiri godine studija, ja sam dve godine volonirala bez dinara i nisam mogla da se zaposlim nigde iako sam bila najbolji student. Mladi ljudi ne smeju da gube nadu. Mi živimo u zemlji gde moramo izdržati period čeličenja. To je meni bilo jako teško jer vidim da ljudi koji su manje kvalitetni uspevaju, a ja koja sam najbolja, ne mogu.
Iskreno, ja sam radila sam kao konobarica u restoranu koji drže mama i tata i tu sam skupljala svaki dinar da bih sebi kupila neku odeću. Ma i kuvala sam, čistila, radila na roštilju i skupljala od stipendija jer sam imala sve moguće stipendije Fonda za mlade talente i bila sam druga u Srbiji iz srpskog, u Gimnaziji iz jezičke kuture, na republičkom i državnom takmičenju. Zato su moji roditelji hteli da ja budem advokat i opet ih nekako razumem. Školovali su me za to i nisu me podržali kada sam odlučila da radim na televiziji. Sada su ponosni na mene, ali pre nisu bili jer nisu mogli da shvate čime ja želim da se bavim u životu. Haljinu za apsolventsko veče sam kupila od stipendije i kožnu jaknu od 300 evra. Volim da se lepo oblačim i nikada neću zaboraviti koliko sam bila srećna kada sama sebi nešto priuštim jer mi roditelji nisu kupovali, nisu imali od čega. Kada sam izlazila u grad, pila sam jedno vino, a onda samo vodu, nisam se rasipala kao drugi jer znam da cenim dinar”, priseća se Jovana sa suzama u očima. (Kurir.rs/Svet/T. D. , Foto: Printscreen)
