Ispovest Mame Poginule Nikoline: Bol Za Nastradalim Anđelima Ne Prolazi, Život Mora Dalje Zbog Druge Dece
Dođu trenuci slabosti kada se pomišlja i na najgore, čak i na suicid ili osvetu. Ali tada su tu rodbina i prijatelji, znače i poruke neznanaca. Za one koji nemaju na koga da se oslone, dugoročna sistemska podrška je najvažnija kroz dela, ne samo reči, deli bol sa svim roditeljima koji su nadživeli svoju decu Vera Janković, majka male Nikoline, smrtno stradale na pešačkom prelazu od strane bahatog vozača u Kragujevcu
Zato Andjele, čuvaj i pazi svoje sestre sa neba jer pravde nema. Čuvaj tatu i mene i daj nam snage da doživimo da slavimo i na svadbi Milice i Maše, kad već nismo dočekali tvoju…“ Vera i Nikolina Janković – foto Vera Janković/privatna arhiva, ustupljeno eKlinika portalu
Nikolina, Milan, Nina, Vukašin, Andrej… A. B, B. A, S. N… Imena ili inicijali tragično nastradale dece, slova i slike koji nam ovih dana lome srce i razboljevaju nas od tuge, ne mogu da vrate nijedno dete. Nismo sasvim sigurni mogu li i bilo čemu da nas nauče jer je svaka naknadna pamet najskuplja. Kako da postanemo bolji, kako da čuvamo i sačuvamo decu kojima ovakav svet ostavljamo upravo mi, odrasli, koji smo ga ovakvim i napravili? Gde počinje, a gde se završava iluzija o pravdi – kosmičkoj i zakonskoj?
Nikolina i misija njenih roditelja: Da nijedno dete više ne završi u sanduku
Nikolina Janković je zauvek sklopila oči 1.januara ove godine. Na pešačkom prelazu u Kragujevcu, 7.decembra 2022. ju je pokosio bahati vozač upravljajući vozilom brzinom od 90 km/h. Udarac je bio toliko jak da je odmah pala u komu, a on nije stao ni da proveri kako je. Upalio je cigaretu, a danima nakon toga na društvenim mrežama ne da nije pokazao saosećanje, već nečoveštvo i svako odsustvo empatije.
Nešto smo mi kao pripadnici svesne vrste, ljudske, očigledno, žestoko zabrljali…
Nikolina je imala 12 godina. Umesto 13 svećica na rođendanskoj torti, gorele su one za obeležavanje 40 dana. Za njene roditelje Veru i Bogoljuba, sestre Milicu (9) i Mašu (2,5), život je najpre stao, a onda postao svakodnevna, grčevita borba prvenstveno za psihofizičko preživljavanje traume. Potreba da više nijedno dete ne završi u sanduku barem zbog nepažnje ili bahatosti na ulicama, njene roditelje je usmerila ka osnivanju Udruženja roditelja stradale dece u saobraćaju, zahtevima za promenu zakonske regulative, ali i pružanju svih drugih vidova pomoći onima koji su sahranili svoju decu.
Takva je bila Nikolina…
Ako iko može makar u nagoveštajima da razume kako se osećaju roditelji iz „Ribnikara“, koji više nikada neće zagrliti svoje mališane i svakog dana će morati da zaspe i probude se sa tim, to su Vera i Bogoljub Janković.
Nikolinina mama je stegla srce i odmah po tragičnom događaju izašla u javnost zbog Nikoline, njenih sestrica Milice i Maše, ali i zbog sve druge dece. I tragično preminulih anđela, i onih kojima moramo da se posvetimo da bi preživela na svakom nivou. O Nikolini je pisala na društvenim mrežama, pa smo je svi mi i koji je nismo poznavali, upoznali:
– Ove godine prvi put je Nikolina sama napravila tortu za krsnu slavu porodice Janković. Ove godine je Nikolina prvi put dobila sobu koju ne deli sa svojim sestrama. Prvi put je dala intervju za televiziju kao ponosna planinarka i prvi put skakala u bazen od 4 metra dubine. I šljiva u voćnjaku Janković, koju je orezivala sa tatom, ove godine je rekordno rodila. Deda Rade je ponosno ispekao rakiju za svadbu svoje unuke Nikoline. Danas je deda Rade doneo tu istu rakiju jer Nikolinine svadbe nikad neće biti. Svi nas sad teše da si na nekom lepšem mestu, Nikolina…
Nikolina, Anđeo koji čuva sestre i roditelje
Verine reči ne mogu da ostave nikoga ravnodušnim, a tragedijom koja se pre nekoliko dana dogodila i zavila Srbiju u crno, bol se samo intenzivira.
– Ja znam da je tebi bilo lepo dok pevaš i gledaš mjuzikl „Mama Mia“. Da ti je bilo prelepo dok čitaš stotine knjiga i ideš u muzeje, da ti oči sijaju dok praviš svoje specijalne burgere za celu porodicu. Ja znam koliko si blistala dok si spremala iznenađenja za Mašu i Milicu. Koliko si ponosna bila kad te pustim da uspavaš Mašu dok joj peti put pričaš istu priču. Tata i ja smo sa ponosom gledali kako imaš dobro i veliko srce i kako rasteš u posebnu, nežnu i pravednu devojku sa toliko ciljeva za budućnost. Dve sekunde je bilo dovoljno da svi ciljevi nestanu. Dovoljno je bilo da te puste ranije iz škole, da glavna magistrala ne bude osvetljena i da neki nečovek vozi 90 na sat. Zato, Anđele, čuvaj i pazi svoje sestre sa neba jer pravde nema. Čuvaj tatu i mene i daj nam snage da doživimo da slavimo i pijemo dedinu rakiju na svadbi Milice i Maše – stoji pored ostalog u beleškama Nikolinine mame.
Preostala deca u porodici i njihova osećanja su fokus, adekvatna psihološka podrška izostaje
U razgovoru za eKlinika portal Vera Janković kaže da ne želi da generalizuje same po sebi preteške stvari, već da prenese svoje i njihovo porodično iskustvo. Nemost i tupost od bola, bes, očajanje, depresivne misli ali potreba i moranje da se ipak pridigne zbog druge dece, deo su začaranog kruga iz koga se teško izlazi. Taj proces je dugotrajan, bolan, za neke i doživotan, direktna je Vera, koja kaže:
– Nemam poruku za porodice ubijene dece. Ono što bih im rekla bolje da ne saznaju sad – da će svakoga dana dostići novi maksimum tuge. I kad misle da im je malo lakše, naiđe ogromna bol. Ako ih stručnjak i propiše, tu tablete ne pomažu. Pomažu prijatelji i porodica. Naši prijatelji su satima i danima bili pored nas. Bez pokušavanja da nas uteše. Kad su videli da Milica (9) uporno odbija da skine crninu, oni su kupili najlepšu garderobu, skinuli etiketu i doneli Milici „pošto je njihova ćerka prerasla“. Samo kažu da „dolaze začas nešto da donesu“… Onda uđu na 5 minuta, pa na kraju satima sede sa nama. Neki nas nisu ni zvali niti su čekali da ih zovemo, samo dođu. Jedna prijateljica je došla, očešljala Milicu i otišla da joj opere kosu – nije se čudila zašto nam dete ima kosu kao beskućnica.
Svako u porodici žaluje na svoj način
U okviru porodice svako iznalazi svoj način kako se nosi sa ovakvim bolom. Vera Janković je surovo iskrena i otvorena. Ništa ne krije, pita se – čemu to? Život im je u lice „tresnuo“ najveću istinu, i nisu jedini. Ako bilo kome ko je izgubio dete pomogne ijedno jedino slovo, misli Vera, a mi smo saglasni, vredno je…
Oni koji imaju još jedno dete ili više njih, nakon ovakvog tragičnog gubitka imaju i dodatni pritisak, moranje, obavezu, odgovornost. Ponekad Veri nije ni do ustajanja iz kreveta, a mora da motiviše najpre sebe, pa svoje devojčice. Neki prihvataju savete da se što pre vrate na posao i „zatrpaju“ poslom. Vera još uvek ne radi. Oseća da još uvek mora da bude uz decu kako bi propratila pravac kojim njihova tuga ide. Ne zna doduše veoma često, kako nam kaže, ni šta bi trebalo i kako da uradi. Pa makar da bude tu…
Deca bez adekvatnog sistemskog razumevanja
– Milica je prolazila i još uvek prolazi teške amplitude. Od toga da čak ne želi ni da izađe iz kuće i do potpunog zatvaranja i prestanka svake priče o Nikolini. Onda, prema savetima da je najvažnije izlaziti iz stana u kome svaki detalj podseća na žalost, krenemo napolje. Na vanškolske aktivnosti, sport (košarku), u društvo, u bioskop. E, onda školski psiholog konstatuje da je „preterano vesela za nekoga ko je doživeo tako tragičan gubitak“. Odemo u dečji dispanzer. Tamošnji psiholog kaže suprotno, ali nas pita i zašto smo došli, kada „školski psiholog prima platu da se bavi time“. Nisu samo deca, braća i sestre stradalih mališana u pitanju. Ja sam u kontaktu sa majkom koja je dete izgubila u saobraćaju pre 18 godina. Još nije prevazišla traumu. Mnoge brakove koji su bili stabilni ovakva situacija stavi na „staklene noge“. Neki ne izdrže. Jednostavno se raspadnu – priča Vera Janković.
Ta strašna rečenica „Nismo nadležni“
– Predstavnici institucija uvek u prvom kontaktu pokažu razumevanje za nas. Zakažu sastanak, i prime nas na razgovor. Onda se sve tu uglavnom i završi, bar je do sada bilo tako. Čekamo birokratiju kroz duge, komplikovane procedure da se zakoni pooštre. Znate, treba živeti sa tim da neko ko vam je ubio dete i automatski je pretnja i za sve druge, može do izricanja presude normalno da vozi, jer zakon tako kaže. Decu ne može ništa da nam vrati, ali većina presuda je sramna, dve, tri godine za ubistvo na pešačkom prelazu! Dalje, nema dovoljno obučenih stručnjaka za vrlo zahtevan rad sa traumatizovanim osobama generalno. Jedini zvanični projekat koji je za cilj imao kontinuiranu stručnu psihološku pomoć porodicama dece stradale u saobraćaju, ugasio se jer nije bilo dovoljno stručnog kadra sa toliko entuzijazma da se sa nama permanentno radi. Tako smo ostali prepušteni sami sebi, da plaćamo skupe seanse ko to sebi može da priušti, a ko ne može, da se zadovolji objašnjenjem da „niko nije nadležan“. Ono što nam preostaje je se snalazimo kako umemo i možemo, i da u okviru Udruženja osmišljavamo akcije za širenje svesti o opasnostima koje našu decu vrebaju i ugrožavaju u saobraćaju. Neke planirane za ovaj mesec smo zbog tragičnih događaja odložili, ali ćemo ih sigurno sprovesti – kaže sagovornica našeg portala.
„Mislim na tebe“ mnogo znači
Nikolinina, Milicina i Mašina mama se ponovo vraća na podršku okruženja koja je, kako kaže, uz stručnu pomoć, jedini način da se nekako preživi i da se život nastavi.
– Naše sestre (suprugova i moja) su mesecima bile na bolovanju i sa nama, a onda pravile pauze od dan, tri ili pet. Posmatrale kako se postepeno navikavamo da ponovo vodimo računa o deci i sebi. Pijateljica iz Nemačke non stop šalje poruke „Mislim na tebe“ i to mi znači više nego što sam mislila. Druga samo dođe, kolima nas pokupi nas i vodi kod nje ili bilo kuda da bismo izašli iz stana tuge. Ne pitaju kako da pomažu i ne ponavljaju da računamo na njih. Sami se sete kako da nam pomognu. Dođu momenti slabosti kad pomišljate na suicid ili osvetu. U tim trenucima sam zvala prijatelja, koji je u roku od 5 minuta bio u našem stanu i satima pričao sa nama iako su mu deca bila bolesna – kaže Vera i dodaje:
Ne može se izmeriti bol kada neko sahrani svoje dete
– Mnogo nepoznatih ljudi nam je pisalo. Ne znam zašto, ali i te poruke su nam značile. Retko ko pokušava rečima da nas uteši. Znaju da je to nemoguće. Ali nam prepričaju svoj san o Nikolini i činjenica da i drugim ljudima nedostaje nekako učini da taj dan izdržimo. Možda neko nema ovakve prijatelje i članove porodice. Zato im je bitna sistematska pomoć i to dugoročno. I zato je neophodno da pomoć ne bude samo rečima već delima, jer niko od nas ne želi sažaljenje i retko ko može da izgovori “danas sam loše, dođi što pre”. I zaista, ne može se izmeriti bol kada neko sahrani svoje dete. Čak i kada je neka strašna bolest u pitanju, čovek se ne odriče nade do poslednjeg trenutka. Kada dete izgubite u dve sekunde, bez najave i pripreme, prostora za nadu nema. To je to, crnilo, kraj.
Trud roditelja dece stradale u saobraćaju za sada bez sistemskih rezultata
Svi smo još uvek u šoku, tužni, revoltirani, ljuti, na svaku informaciju reagujemo ekspresivno. Da, možda nam je potrebno i 5000 policajaca na ulicama i u školama. A koliko nam onda stručnjaka za poremećaje mentalnog zdravlja treba?
Vera Janković pozdravlja inicijativu za masovno prijavljivanje stručnih lica koji su sada besplatno na raspolaganju svim žrtvama traume u školi „Vladislav Ribnikar“, bila to deca, nastavni kadar ili roditelji. Naglašava, međutim, da je u slučaju roditelja dece stradale u saobraćaju ta podrška za sada ostala mrtvo slovo na papiru. I kada govorimo o inicijativama promene zakona koje se prvenstveno odnose na strože kazne za prekršaje sa smrtnom posledicom, i kada je reč o stručnoj psihološkoj pomoći.
Bez obzira na sve, ne možemo da odustanemo zbog svakog deteta koje je izgubilo život u nesrećama za koje su neki od vinovnika dobili sramno niske kazne. Neki će ih zbog sporosti pravosudnog sistema i izbeći. U čekanju na presude prolaze godine u kojima se krivci slobodno kreću i funkcionišu normalno. Svoju mrtvu decu nećemo vratiti, ali će se pooštravanjem kazni možda podići svest o pažnji za volanom i tako sačuvati životi svih učesnika u saobraćaju. Možda će i naša deca tako dosegnuti neki mir, jer aktuelne kazne su uvreda i za njihove grobove i za nas. Udruženje je neprofitno. Svi smo volonterski angažovani i tu smo samo zbog navedenih ciljeva. Svaka priča nosi svoju tugu. Sa njom ćemo se i dalje nositi kako budemo umeli, drugi izbor nemamo – ispričala je u razgovoru za eKlinika portal Vera Janković. (eklinikatelegraf.rs)
