Julija pre 22 godine sa ocem ušla u voz i izgubio joj se trag: Detalj na košulji ZAPREPASTIO policiju
Njen tata je tokom puta popio po koju čašu više, pa je zaspao, a kada se probudio dočekao ga je užas
Još 1999. godine, tada kao devojčica od sam četiri godine, Julija Mojisejenko je sa ocem putovala vozom između dva sela u Belorusiji. Njen tata je tokom puta popio po koju čašu više, pa je zaspao, a kada se probudio dočekao ga je užas. Njegova odeća bila je krvava, a od Julije – ni traga ni glasa.
Policija je, logično, posumnjala prvo na oca, međutim kasnijom analizom se utvrdilo da krvava mrlja nije Julijina. Kako je bio pijan kada je zaspao, otac nije mogao da se seti da li se sa nekim potukao, kao ni bilo čega drugog, čime je rad policiji bio značajno otežan.
Dete su tražili po čitavoj zemlji, međutim svaka potraga bila je bezuspešna. Julijina majka je svuda lepila njene slike, a čak je insistirala da se presele, jer su živeli kod železničke stanice, pošto nije mogla da gleda vozove kako prolaze.
S druge strane, iste godine je u malenom mestu Rjazanj, koje je od Minska udaljeno čak 1.000 kilometara, na železničkoj stanici pronađena je četvorogodišnja devojčica koja je bila u stanju da izgovori svoje ime kao i ime majke i oca, ali nije znala da kaže odakle je.
-Nisam tada znala da sam iz Belorusije. Ne znam kako, ali u ruci sam držala pečat neke biblioteke koja se nalazila u naselju pored Rjazanja, verovatno sam ga našla negde. Zbog toga niko nije mogao da pretpostavi da sam iz Belorusije, svi su mislili da sam iz Rjazanja ili okoline – rekla je Julija, danas devojka od 24 godine.
Novi početak sa novom porodicom
U Rjazanju je, u jednoj od gradskih apoteka, radila Irina Alpatova koja je imala sina sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Ona je svojevremeno rekla da, ukoliko joj sin preživi, usvojiće dete kao zahvalnost Bogu. To se i desilo. Otišla je u dom za nezbrinutu decu, tražila bilo koje dete, procedure tada u Rusiji nisu bile zahtevne kao danas, i dobila je upravo Juliju.
Četvorogodišnja devojčica je tada kroz razgovor provlačila svoje putovanje vozom, govorila je da je bila sa nekim muškarcem i ženom, da su spavali po napuštenim zgradama, prosili i krili se od policije, i da su je upravo oni ostavili na železničkoj stanici u Rjazanju.
Julija je dobila prezime porodice koja ju je usvojila, završila je školu, upisala farmakologiju i rodila dete, a za sve to vreme, biološka majka nije prestajala da je traži.
Jednog dana, razgovarajući o svojoj prošlosti sa momkom, Julija se začudila kako je rpavi roditelji za sve godine koje su prošle nisu tražili. Tada je njen dečko ukucao nekoliko ključnih reči na internetu: “nestala devojčica uzrasta četiri godine”.
Rezultati pretrage su počeli da se nižu, međutim, izlazili su podaci o nestaloj deci na teritoriji Rusije. Tada je Ilja, njen dečko, proširio potragu na teritoriju nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, i pojavila se Julija…
Istog momenta, dvoje mladih stupilo je u kontakt sa policijom u Belorusii, i nakon nekoliko dana dobili su kontakt Julijine prave porodice.
– Pretpostavljala sam da ih je policija obavestila da ih tražim, ali sam bila neodlučna da pozovem – rekla je Julija.
Nedugo zatim, dok je ona još uvek skupljala hrabrost za poziv, zazvonio je njen telefon. Bili su njeni roditelji.
– Prvo se javila neka žena koja je predala telefon mojoj majci. Plakala je i zahvaljivala porodici koja me je usvojila i gajila sve ove godine. Bilo je veoma emotivno – priseća se Julija prvog kontakta.
Ubrzo je sa Iljom krenula put Belorusije, a DNK test samo je potvrdio njihovu vezu.
Julija danas i dalje živi u Rjazanju, nema ideju da se vrati u Belorusiju ali sada ima jedan potpuno drugačiji život jer se svakodnevno čuje sa svojim roditeljima.
Okolnosti pod kojima je nestala kao i krv na garderobi njenog oca, i dalje nisu rešeni. (objektiv.rs)
