“Niko me NE VOLI, čak ni moja majka”: Priča o dečaku koji je hteo porodicu, a onda se dogodila TRAGEDIJA
Liz Kertis Farija, socijalna radnica i majka troje dece iz Sjedinjenih Država, prisetila se jednog slučaja koji joj se duboko urezao u sećanje i još dublje u srcu.
To je priča o dečaku koji je očajnički želeo da bude voljen i da ima porodicu, ali to nikada nije doživeo. Godinama se trudio da bude dobar i kao usvojitelji, ali su oni uvek birali drugo dete i ostavljali ga sa suzama u očima.
Bilo je nešto u njegovim rečima: „Niko me ne voli, pa ni mama koja me je rodila“. Sedeći zakopčan na zadnjem sedištu moje Tojote, još uvek je bio premali da bi sedeo napred. Imao je sedam godina, a selio se od kuće do kuće više od ukupnog broja godina. I ovoga puta, kao i ranije, njegove stvari su bile u kesi za đubre. Kofer bi mu dao bar malu dozu dostojanstva u preseljenju u novi, još jedan hraniteljski dom. Kese za đubre nikako ne mogu da drže sav sadržaj bilo kog života, a svakako ne tako krhke kao ovaj. Hraniteljska deca se ponekad lome od napora.
Sve je to Stivenu bilo teže nego inače, jer je to bio dom u kome je nameravao da ostane, makar neko vreme. Njegova hraniteljka me je jednog dana obavestila da više ne može da ostane kod nje. Kada sam došla po njega, gledao je u pod, a nije bilo reakcije. Tek kada je ušao u moj auto počeo je da jeca. Jedva je izgovorio: „Niko me ne voli. Čak ni moja majka koja me je rodila’.
Nekoliko meseci kasnije, u ponovljenoj sceni (još jedna hraniteljka, još jedno povlačenje) krenuo je u borbu. Trčao je po dnevnoj sobi, skrivajući se iza nameštaja, odbijajući da izađe. Sa devet godina Stiven znojnih ruku drži ličnu kartu. Idemo na eventualni sastanak za usvajanje gde će upoznati porodicu koja bi želela da usvoji starije dete. Želi da ih impresionira, te strance. Želi da ih osvoji, pa sa sobom nosi svoju ‘dobru’ kartu, dokaz da je dobar i da je dete vredno ljubavi. Dete nikada ne treba da dokazuje da je vredno voljenja, da je vredno voljenja.
Dvanaestogodišnji Stiven mi kaže da sam mu ja najbolji prijatelj. Ja sam njegov socijalni radnik i on bi trebalo da ima pravog najboljeg prijatelja, ali ja mu to neću reći. Nalazimo se na snimanju Dete u sredu, informativnog videa sa decom koja su spremna za usvajanje. Stiven se bavi kamerom. Možda će ga ovog puta neko izabrati. To može ponuditi dovoljno dokaza da je on, 12-godišnji dečak, vredan ljubavi. I stvarno je fin. Ali to nije dovoljno. Porodica nikad ne dolazi po njega.
Godinama kasnije, dugo nakon što sam napustio centar, dobijam mejl od svog bivšeg šefa sa pitanjem kako sam. Poruku je završio sa: ‘P.S. Stiven je završio u zatvoru za maloletnike nakon što je pobegao od hranitelja. Moraš da ga usvojiš.’ Nešto mi se steglo u stomaku dok sam ovo čitala. Mnogo puta mi je palo na pamet: „Trebalo bi da ga usvojim“, ali nisam. Sa 18 godina bio je mrtav, ubijen zbog neke glupe svađe. Umro je baš kad je postajao čovek. „Ne, ne moj Stiven“, molila sam se. Shvativši da mu se to dogodilo, zajecala sam od neke strepnje.
O ubistvu, inače, jedva da je vredno pomena, pisalo je vrlo malo u novinama. Anonimni stranci pisali su gadne komentare na internetu poput: ‘Još jedan član bande’. Nisu ga ni poznavali. Nisu znali ništa o tom dečaku. Nisu znali kako mi je kao dete crtao slova na leđima dok smo čekali da ga doktor pregleda i tražio od mene da pogodim reči. Nacrtao mi je „volim te“ poslednji put kada smo igrali ovu utakmicu.
Stiven je napravio grešku te noći u mojoj Tojoti. Majka ga je volela, na svoj način. Bila je tamo, na sahrani. Ona me je ljubazno pozdravila. Mislim da je znala da volim Stivena koliko sam znala da je ona njega volela. Obe smo ga na kraju izneverile i to nas je moralo spojiti. Niko od nas nije mogao da mu da porodicu. U pogrebnom zavodu nije bilo fotografija Stivena iz detinjstva. Nije bilo slike zelenookog dečaka sa slatkim osmehom da nas podseti na ono što je izgubljeno. Nije bilo fotografija Stivena sa braćom, pa sam odštampala jednu na kojoj su sva četiri dečaka slikana tokom nadzorne posete. Donela sam je na sahranu i dala je njegovoj porodici.
Na sahrani je bilo vrlo malo socijalnih radnika. Niko od njegovih hranitelja se nije pojavio. Da li su im uopšte rekli da je mrtav? Stiven je većinu svog života odrastao u sistemu. Ako preuzmete zakonsku odgovornost za dete, bilo bi bolje da se pojavite na njegovoj sahrani. Trebao bi se pojaviti kad umre. Bio je nekako tvoj, zar ne? Duguješ mu to.
Ako nije pripadao vama, kome je onda pripadao? Bar mu je majka bila tamo. Njegova majka koja ga je rodila. Čujem odjek njegovog glasa od pre nekoliko godina. „Neko te voli Stefane“, želim da mu kažem, ali prekasno je. Stiven je oličavao sve promašaje sistema u kome takva deca odrastaju. Ta deca koju ostavljamo – na kraju se slome. (objektiv.rs)
